EMOTIVNO VREDNO DA PROČITATE :Za sve tate koji su ostavili svoje mališane.

“Ona koju nazivaš majkom detetu daje žovot. Onda dete svojom malom ručicom primi očevu.



I dete da život ocu. Dete je kraj očeve snage. Zbog njega sve zaboravlja. Sasvim. Dete je skup grehova svoga oca. Zbog njega gori u plamenu. Dete je sve što njegov otac nije mogao biti. Živi njegove nade. Dete je očeva laž koja je naposletku izašla na videlo. Dete je očeva ruka u krvi. Dete je očeva neisplakana suza. Dete je očeva skrivena ljubav. Dete je očeva meka koža i srce u njegovim grudima. Dete je očev dar, jedino što ne može izgubiti.”

Ali… ima i onih koji jednostavno taj dar odbace. Ima očeva koji to “srce” iščupaju bez i da trepnu. Ima očeva koji nikada ne prime tu malu ručicu… Ima očeva koji ne prihvate taj mali život… Da, ima takvih. I upravo ja, znam jednog. Moj otac. Zato i želim da pišem, da kažem…

Dragi oče,
U početku sam se često pitala zašto si jedino ti bio taj koji me nije želeo, zašto je moja mama morala tako silovito da me štiti, tako grčevito da se otima, od tebe, od tvojih surovih reči i prekih pogleda, od tvojih sramnih osuda samo da bi me odbranila od tebe i tvojih “želja” u kojima je svega bilo, svega osim mene? Zašto se je samo ona toliko borila da mi podari ovaj život? I zašto ga ti nisi toliko voleo? Tata, ovaj život meni je darovao Bog. Ti si izabrao da ga ostaviš.
Ja sam sve osetila. Da, jesam. I moja sestrica. Ali nisam gubila nadu. Mislila sam da će se sve promeniti onog trenutka kada nas prvi put budes ugledao, uzeo u naručje, izgovorio nasa imena… Ali tek tada si pokazao svoju surovost. Svoju mračnu stranu. Pravu stranu sebe.
Znaš, još uvek smo tako, tako male da ne znamo, ne shvatamo šta je zapravo bol. Onu što kažu odrasli “kada duša boli…”, baš tu. Naša mama vuče i svoju i našu. Skoro svaki dan. Kazala nam je da ima dana kada je teret toliki da rebra pucaju sa sve srcem, a ima i dana kada ga i ne oseti, onih dana kada smo obe uz nju, kada širimo svoje ručice prema njoj, iste one koje ti nisi želeo ni da dotakneš. Makar samo jednom.

loading...

Isto tako, pitala sam se, setiš li se ponekad mene? Da l’ sam dobro, kako sam spavala, koliko sam porasla, da l’ se smejem isto kao i ti, koja mi je boja očiju, da l’ me je mama vodila lekaru, hoću li se slučajno pojaviti iza nekog ćoška, koja mi je bila prva izgovorena reč, mogu li hodati, da l’ sam razbila koleno? Prepoznaš li me u nekom drugom detetu na ulici kada jutrom kreneš na posao? Pitaš li se imam li i ja sve onda kada sedneš u vreme ručka? Da l’ pati mama, da l’ patim ja…
Sećaš li se one priče koju si pričao i mami o spasavanju malog decaka koji se izgubio u šumi? Kada si ga nakon par dana pronašao gladnog, prljavog i promrzlog i takvog snažno privio uz sebe? Da ga spaseš, da ga ugreješ. Da l’ si prigrlio svoje rodjeno? Nisi, tata. Mene si u toj “šumi” ostavio.

Obično su, baš kao i u nekim pričama tate uvek bili heroji malih devojčica. Oni koji rasteruju mrak, bauke, loše dečake, tugu, strahove. U ovoj priči, jedini heroj je naša mama. A ti onaj “tata iz priče” koji je “rasterao” mene. Ja sam ti oprostila.

Ja nisam kao ti.
I znaš, setićeš me se jednog dana. Ili noći. Obično su noći te koje su najteže. Ti sitni sati. Zidovi. I samoća. I mrak. I strahovi. Baš kao u priči. Ali ja već imam svog heroja. A ti?

autor priče. Marija Jovanović Arsić

izvor. devetmeseci.net

uredila i pripremila urednica portala . Sonja Milekić